Деклерација

О ДРУШТВЕНОЈ ОПРАВДАНОСТИ ОСНИВАЊА И ПОСТОЈАЊА КОЊИЧКИХ КЛУБОВА

akti001

Ова декларација је полазни документ Савеза за коњички спорт Србије, олимпијске и F.E.I. дисциплине када је у питању национална стратегија у коњичком спорту. Текст декларације је подршка за оснивање нових коњичких клубова, подршка за опстанак и развој постојећих коњичких клубова, али и довољно широка и дубока аргументација за борбу против свих сметњи које би отежавале или спречавале рад коњичких клубова – чланова Савеза за коњички спорт Србије.

Овај текст је скуп фундаменталних начела. Сваки сегмент би могао бити велика студија у рангу врхунских научних дела. Основни циљ овог текста је најкраћи могући приказ са логичном и необоривом аргументацијом У КОРИСТ КОЊА И ЗА КОЊЕ СА ЉУДИМА.

Свака спортско-рекреативна делатност развија позитивне, друштвено-пожељне особине код човека, али је јасно као дан да је коњ, као спортски, односно рекреативни реквизит, нешто сасвим посебно. Спортски реквизити у фудбалу, на пример, су: лопта, дрес, копачке, терен са головима, али све је то неживо, као и у осталим спортско-рекреативним делатностима. Коњ је жив, и тражи свакодневну бригу.

Коњ треба да одрасте бар до пуних четири године да би био зрео за рад са људима, а успут га треба и васпитати. Коњ је скуп, и скупо је његово свакодневно одржавање, у сваком времену и простору. Не можете коња одложити на полицу, сложити га у неки ормар, или га оставити у магацину, па га не погледати данима или месецима, као што је то случај са другим реквизитима, неживе природе.

Коњ потребује своју кућу- шталу, а такође потребује бар једног слугу, који ће свој посао обављати без грешке. Када посматрамо коња као свој реквизит, он је ипак пре свега и изнад свега живо биће које има сопствену интелигенцију, емоције, вољу, нарав, социјални живот, итд. Баш ова сложеност коња, као спортско-рекреативног реквизита, и јесте основа ВИШЕСТРУКИХ ПОЗИТИВНИХ ЕФЕКАТА на одрастање деце и омладине, али и на стандард живота зрелих људи, па чак и оних у трећем добу, ма колико нам то невероватно изгледало на први поглед.

Неоспорно је, такође, колико коњ доприноси стандарду живота људи са посебним потребама, као и деце која имају тешкоће у развоју. Нема лепшег поклона од бесплатног јахања и вожње запрегама за свако дете, а посебно за децу која су социјално угрожена (деца без родитеља, избеглице, деца ромске популације, и други социјални случајеви). Овакве дивне хуманитарне акције може да спроведе у живот само добро организован коњички клуб.

КОЊИЧКЕ ДЕЛАТНОСТИ И ЕФЕКТИ НА ЗДРАВЉЕ ЧОВЕКА

Ефекти на физичко здравље

Бављење коњем подразумева низ природних покрета без експлозивних контракција мишића. Код човека се развија гипкост, рад са обе руке и обе ноге, а у пријатном ангажману је заправо читав организам. За време јахања нарочито су активне групе мишића које иначе нису ангажоване у другим спортско-рекреативним активностима, а то су мишићи у зони карлице, унутрашње ложе, као и Ахилова тетива. Из овог облика активности делимично проистиче виталност и дуговечност јахача. Осим тога, коњ нас враћа на чист ваздух, сунце и ветар. Јаше се читаве године, тако да смо изложени и киши и снегу, прашини и блату, а све то заправо значи повратак природи. Овај повратак природи је најефикасније средство у борби против поробљености новим урбаним технологијама. Коњ тера човека на прецизне покрете руку, ногу и тела, те развија изузетну спретност.

Ефекти на ментално здравље

  • Уз коња најмлађи нараштаји на дубоко проживљеним догађајима уче на најбржи начин и усвајају следеће увиде:
  • Јасно разликовање узрока од последице.
  • Поступност у мишљењу – алгоритамски модел размишљања.
  • Предвиђање будућих токова догађаја.
  • Уочавање главног, полазног узрока у низу догађаја.
  • Сабирање доживљаја у ризницу искуства, која се користи као основа за даље учење.
  • Позитиван трансфер по питању успешног усвајања нових знања у другим областима, јер успешност у раду са коњем нарочито појачава самопоуздање.

Што се тиче темперамента, човек који се бави коњима брзо научи да контролише самог себе и да се прилагођава коњу, јер САМО БИЋЕ НА ВИШЕМ СТЕПЕН РАЗВОЈА МОЖЕ ДА СЕ ПРИЛАГОДИ БИЋУ НА НИЖЕМ СТЕПЕНУ РАЗВОЈА, а не обратно.

Воља се непрекидно јача, јер је заправо сваког тренутка на испиту. Једнако се развија и студиозност и истрајност.

У сфери емотивног, бављење коњем нас нужно доводи у стање саосећајности, а то је управо особина која се све више губи међу људима. САОСЕЋАЈНОСТ ЈЕ УСЛОВ ЗА БИЛО КАКВУ ОСЕЋАЈНОСТ.

Ефекти на социјално здравље

Имајући у виду да се око коња ради у паровима, малим и већим групама, а само понекад индивидуално, неизбежни су ефекти у сфери развоја вишег степена сарадње, заједништва и друштвености уопште. Радећи са коњима и око њих, човек развија смисао за различитост код других,  и по закону нужде постаје толерантан.

Бављење коњима нас наводи на чистоћу – лакше и брже се усвајају и развијају хигијенске навике. Такође, долази до брзог усвајања појмова и навика везаних за склад боја и облика, што нас нужно оспособљава да у животу препознајемо лепоту.

У свеукупном резултату, коњ од човека прави бољег човека – враћа га у његову духовну вертикалу, и даје човеку могућност да поново докучи истинску чисоту од искона.

ХИПОТЕРАПИЈА

У најширем смисли хипотерапија је лечење човека уз помоћ коња, и ако таква се односи једнако на здраву популацију, као и на популацију која има посебне потребе или тешкоће у развоју. ЈАХАЊЕ ЈЕ НАЈЕФИКАСНИЈИ АНТИСТРЕС ПРОГРАМ, дакле универзални лек за многе болести градског становништва.

Бављење коњима је уважена пракса за рехабилитацију у случајевима болести зависности, али и код ресоцијализације деликвената.

Ефекти јахања и дружења са коњима код случајева блажих ретардација (на пример, Даунов синдром) су изванредни. Шта треба да се дода чињеници да хипотерапијом у појединим случајевима аутизма долази до излечења и успостављања комуникације са оболелом особом?

Шта треба додати чињеници да деца са церебралним оштећењима уз коња успевају да проходају без потребе за даљим коришћењем помагала?

Особама оштећеног слуха и вида коњи представљају изванредно помагало и несагледиву радост живота.

За особе које по својој природи нису могле да стекну стандардно образовање и неко звање у оквиру званичне номенклатуре занимања, постоји простор за рад, зараду и живот, уз коње и са коњима. Има ли ишта лепше од оваквих могућности за такве људе?

Савез за коњички спорт Србије, олимпијске и F.E.I. дисциплине је члан параолимпијског комитета, што га обавезује да озбиљно ради по питању осмишљавања програма са особама које имају посебне потребе или тешкоће у развоју.

Ко је тај који не види да је овакав покрет на планети у жестоком размаху управо зато што је реч о потврђеној, исправној друштвеној оријентацији? Сваки коњички клуб или појединац који показује интересовање да својим радом допринесе у области хипотрапије треба да буде стимулисан од стране друштвене заједнице. Институционални мониторинг над догађајима у заједници треба брзо да препознаје овакве субјекте и да им олакша опстанак и развој. Ометати организовање и спровођење хипотерапијских садржаја значи стајати на путу Србије да подигне квалитет живота својих грађана на ниво квалитета живота чланова развијених друштвених заједница.

КОЊИЧКЕ ДЕЛАТНОСТИ КАО ФАКТОР ЗАПОСЛЕНОСТИ У ДРУШТВЕНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ

Препознајемо велики број занимања чије деловање се прожима са коњичким делатностима. У првом реду, то су одгајивачи коња, а затим пољопривредни произвођачи сточне хране. Сваку активност коња прате и коњички занати, односно занимања као што су: ковач-поткивач, сарач-седлар, колар, али и друга занимања, као што су: дуборезац, ткач, и слично. О здрављу коња се брину ветеринари и ветеринарски техничари. Коње транспортују специјализовани превозници. У процесу едукације, са коњима рада инстурктори, тренери, и њихови помоћници. У шталама око коња раде њихови хигијеничари, хигијеничари штале и пратиоци коња. У коњичком спорту ту су оперативни тренери и тренери специјалисти, радни јахачи и возари, такмичари аматери и професионалци. Када је у питању обука деце, омладине и одраслих, са коњима и људима раде спортски педагози. Када је у питању хипотерапија, са коњима раде специјализовани стручњаци за рад са људима који имају посебне потребе, и рад са децом са тешкоћом у развоју. На спортским такмичењима обавезно су присутни уређивачи спортских полигона, као и судије различитих рангова.

Очигледно је да је листа занимања веома широка и да је сасвим јасно да су коњи значајан генератор по питању запослености, што је свакако циљ сваке развијене заједнице.

ТЕХНОЛОГИЈЕ КОЈЕ СЕ ОСЛАЊАЈУ НА КОЊИЧКЕ ДЕЛАТНОСТИ

Већ седамдесетих година двадесетог века у Великој Британији је направљена студија о економичности различитих типова саобраћаја. Британци су анализирали друмски, железнички, поморски, ваздушни саобраћај, али и превоз уз помоћ коњске снаге. Упоредна анализа је дала невероватан резултат: ДВА КОЊА СУ НАЈЕКОНОМИЧНИЈИ ОБЛИК ТРАНСПОРТА. Ово наравно не значи да ћемо одмах закључити како треба да се вратимо на транспорт коњима, али значи да је коњ још увек неопходан на фармама, приватним имањима, и уопште у руралним срединама.

Данас су најактуелнији пољопривредни производи који се производе по такозваној органској методи, насупрот конвенционалне, за коју смо већ открили да нам не одговара у потпуности. Управо је коњ та савршена еколошка машина која у процесу производње пољопривредних производа по органској методи даје незаменљив допринос, а нарочито на малим пољопривредним површинама.

Оно што је свуда фактор број један против држања коња јесте коњска балега и стајњак, а управо овај производ је извор многоструког богатства. Као прво, нема чистијег састава фекалија од коњске балеге, јер је реч о саставу који произилази из зрнасте (житарице) и кабасте хране (разни типови сена) и воде. Сам стајњак се може користити,  што је случај у развијеним економијама, на следеће начине:

  • Природно ђубриво
  • Брикетирањем се добија изванредно калорично гориво
  • Компост прављен од коњског стајњака је сјајна основа за производњу печурака
  • Квалитетан хумус може се добити радом калифорнијских глиста које прерађују овакав садржај
  • У комбинацији са другим типовима стајњака, једноставним технолошким поступком, добија се природни гас ниже октанске вредности, али употребљив као енергент за домаћинство
  • Ако само одлажемо стајњак, и још то радимо на неуређеном одлагалишту, наравно да ће доћи до настајања осоке, непријатног мириса, микробиолошких процеса, који могу да изазову заразе.

ПРАТЕЋА ОПРЕМА У КОЊИЧКИМ ДЕЛАТНОСТИМА

Ово је тема која се најкраће речено односи на све оно што потпада под појам коњичка индустрија. Самим набрајањем, натуралним описом, без навођења новчаних износа, сваком зрелом грађанину, а посебно људима из државне управе, ће постати јасно какав генератор економије лежи у коњичким делатностима, односно у коњу као епицентру ове теме.

За бављење коњима требају нам: штале, хале за јахање, оставе за храну и опрему, испусти, мањежи, паркури, стазе за јахање, полигони за обуку, коњичке медијатеке, опреме за јахање и презање, запрежна возила различитих типова, шуме, ливаде, паркови, струја, вода, грејање, одећа и обућа за коњаре, како радна, тако и парадна, алати за рад у штали, препарати индустрије ветеринарске и хумане медицине, фото и видео техника, итд.

Свака наведена и ненаведена чињеница је агрегат-покретач економској развоја оне заједнице која озбиљно схвата шта значи појам коњичка индустрија. Студијама о коњичкој индустрији  су се већ позабавили умни људи, од Шведке до Аустралије, и од Америке до Јапана. Учешће коњичке индустрије у бруто националном производу пење се и до неколико десетина процената. То је нарочито видљиво у економијама великих земаља: Британија, Немачка, Аустралија, САД, али и мањих земаља, на пример Холандије. Нама у Србији ће бити изузетно тешко да поставимо економски модел праћења фактора коњичке индустрије и њених ефеката на природне токове, па нам се зато чини да не треба обраћати пажњу на ову област. Ако би се у укупне привредне токове укључиле и све остале услуге унутар свих коњичких делатности, тада су ефекти коњичке индустрије још значајније увећани. Реч је о заиста озбиљном разлогу да се државни органи баве питањем положаја коњичких делатности у привредним и друштвеним токовима Србије. Пренебрегнути ове наводе, значи бити слеп код очију.

КОЊ КАО БИОЛОШКО БИЋЕ ЗАСЛУЖУЈЕ ПУНУ ПАЖЊУ САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА!

Прошле су хиљаде година од момента прве доместикације коња. Од тада, па све до данас, коњ је био најпре важан елеменат исхране људи, а касније све више незаменљив партнер у свим делатностима човека, због своје вучне снаге, снаге ношења терета и брзине. Коњ је надасве одувек био одан и без остатка предан човеку. Прва усавршена борна кола су позната људима већ пуних четири хиљаде година. Слободно се може рећи да простори и народи где се није одомаћио коњ нису, у цивилизацијском смислу, могли да одмакну од својих почетака, што се види у деловима Африке и Аустралије. Европа свој развој у великој мери дугује и коњу. Дакле, свако од нас, по неписаном моралном правилу, носи са собом ДУГ ПРЕМА КОЊУ. Супремација аутомобила над коњем се одиграла у периоду краћем од сто година уназад. Слободно можемо рећи да данас највећи број власника аутомобила види у својим лимузинама „престижног љубимца“, а ауто је заправо наследио све функције радне и парадне запреге.

Ми смо дужни да сачувамо сваку створену расу коња, и то једнако према својим прецима, као и према самим коњима. Требало би да стварамо и нове расе за нове намене, јер у наше време доминира коњ у својству спортског и рекреативног реквизита. Тек уназад непуних четрдесет година, човек је открио хипотерапију, и уобличио је у систем лечења. Зашто да се не произведе раса коња, која ће највише одговарати хипотерапеутском раду, ако је то могуће?

ОДАКЛЕ ПРАВО ЧОВЕКУ ДА ЗАБОРАВИ НА СВЕ ДОБРОБИТИ КОЈЕ МУ КОЊ ДАЈЕ?

КОЊ КАО МОТИВ У КУЛТУРИ

Не без разлога наш србски род има специфичан однос према коњу од давнина. Нису у питању песме и приче за децу о разним коњићима, већ нешто много дубље. Довољно је истаћи да тек средином деветнаестог века забрањује сахрањивање коња заједно са коњаником – јунаком. Разлог за овакву неуобичајену одлуку је био сасвим оправдан, јер смо губили најквалитетнија грла због старинског обичаја, а то је унижавало ниво квалитета укупног фонда коња. Велики проценат наших људи неће ни да окуси коњско месо, иако се поуздано зна колико је то месо здраво. Овакво понашање код Срба је условљено схватањима која потичу из дубоких давнина. За нас, Србе, коњ је одувек био светиња посебне врсте. Он је опеван у јуначким песмама, као Шарац краљевића Марка, Јабучило војводе Момчила, Кушља хајдук Вељка Петровића, итд.

Коњ је одувек био изазов за вајаре, па су централне позиције тргова означене баш фигурама коња, као на пример, споменик Књазу Михаилу, подигнут поводом ослобођена Србије од Турака, или специфична композиција коња и људи испред Скупштине Србије.

Коњ је приказан на сликама великих уметника, али и на икони, јер Свети Георгије убива аждаху јашући коња. Ова сцена је заправо поновљена праслика јунака Белерофонта, који, јашући пегаза (крилатог коња из Зевскових небеских штала) убија неман химеру у земљи Ликији, чији је главни град био Срб, изграђен на реци Србици. Ова прича је велика загонетка, и крије моћну истину о свету и животу.

Срби јашу коње за Божић и о другим хришћанским празницима. Многи нама сродни народи су приносили беле коње као жртву врховним божанствима. Већина јунака и владара се приказују на коњу, и то најчешће на белом. Озбиљна је и важна чињеница да је звук коњских копита значајно утицао на елементе музичке културе, као ритмички образац правилних и неправилних ритмова. Опонашајући коњски реп, људи су постављали украсе на капе, па и моделирали саму фризуру када је у питању дуга коса. До недавно смо као званичну меру за снагу мотора имали у употреби коњску снагу. Успомене, преточене у приче, о незаборавним спасилачким делима које је коњ урадио за свог власника су безбројне и несагледиве, како по својој разноврсности, тако и по својој лепоти.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Да ли је могуће да некоме и после оваквих необоривих чињеница и даље сметају коњи? Зашто? Да ли неким људима коњ представља неразрешиву сметњу, или је реч о томе да нам сметају људи који заправо не знају шта да раде и како да раде са коњима на добробит свих људи, али и на добробит коња? Упитајмо се: „Шта све губимо ако не подржавамо држање коња, оснивање и рад коњичких клубова у саставу националне коњичке федерације“?

  • Београд, 22.12.2008.
  • Аутор Декларације
  • проф. Срђан Дошен, дипл.екон, саветник за националну стратегију у Савезу за коњички спорт Србије
TOP